У теорији политичког система ако вам је допуштено да мислите али да не смијете да јавно изразите своје мишљење онда је посреди аутократски политички систем за разлику од тоталитарног политичког система који хоће потпуно да овлада појединцем и његовом личношћу до те мјере да не смије ни да мисли а камоли да јавно изрази своје мишљење.

У времену када се Српска демократска странка суочила са најслабијим изборним резултатом од свог оснивања и постојања, нерационално је не запитати се неколико ствари како би схватили оно што се данас дешава у Српској демократској странци.

Јавно мислећи на том хоризонту политичке мисли не могу а да се не запитам зашто Младен Босић који је 2011. године био предсједник Српске демократске странке, дакле, у вријеме када је Високи представник у БиХ укинуо санкције за 82 лица осумњичена за пружање подршке осумњиченима за ратне злочине, није донио одлуку да та лица враћа у Српску демократску странку? Па зар нису ти људи којима ниједан суд није пружио заштиту њихових људских права и основних слобода завриједили поштовање странке коју су оснивали? Многи од тих људи су тако изневјерни од Српске демократске странке одлучили да оснују политичке партије или да оду у већ постојеће политичке партије а које су постале опоненти Српској демократској странци.

Уосталом, није ли Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ усвојио управо на приједлог Младена Босића Декларацију о критеријумима за дефинисање трасе будућег ауто-пута између Београда и Сарајева, преко Бијељине, Брчког, Тузле, Жепча, Зенице Вогошће до Сарајева, дакле, кроз Федерацију БиХ умјесто да Романију повеже са Београдом, а на чему је инсистирао Милован Бјелица.

Зашто се у вријеме док је био предсједник Српске демократске странке није запитао зашто су баш у то вријеме, дакле док је он предсједник СДС-а, ту странку напустили Ненад Стевандић, Златко Максимовић, Славко Дуњић и многи други и зашто Српска демократска странка остварује све слабији резултат?

Да ли се садашњи предсједник Српске демократске странке запитао зашто је ту странку напустио Огњен Тадић или Борислав Бојић? Умјесто тога, странку која је грацала под теретом одлука Високог представника за БиХ, он је одлучио да још више изнурује нелегалним искључивањима из чланства странке.

Не може се незадовољство у странци и напуштање странке квалификовати издајом јер нико од тих људи није отишао тихо и мучки већ су скоро сви од тих некадашњих чланова Српске демократске странке, јавно рекли шта мисле о стању у странци али је невоља баш у томе што онда када се изражава јавно мишљење то се квалификује издајом и пучом. Постоји ли иједан Србин (да не кажем босански Србин јер је то још једна од наметнутих подјела која ствара утисак да постоје Срби вишег и нижег реда?!) а да у духу светосавља не жели јединство свог народа? Али, онај ко се одважи да то јавно мисли и прижељкује бива оквалификован издајником па онда долазимо до закључка да није издаја бити у коалицији са бошњачким или хрватским политичким партијама али је издаја бити у коалицији са српским партијама.

Јесу ли се икада Младен Босић и Вукота Говедарица запитали колико је штете странци чији је Босић био предсједник а Говедарица је сада, нанио један министар који је у јавност излазио са тврдњама и наводним доказима како је тадашњи предсједник РС Милорад Додик учинио разноразна кривична дјела а онда од силних тих излазака у јавност није остало ништа друго осим утиска да се ради о проношењу неистина које су само јачале у бирачком тијелу Милорада Додика.

Да ли се ико запитао који је то начин да власт ојача такозвани источни дио Републике Српске? Тако што ћемо политичку културу свести на диобе и подјеле између СНСД-а који од свог оснивања никада није био снажнији и СДС-а који од свог оснивања никада није био слабији и који већ више од деценије континуирано слаби са тенденцијом да ће као опозициона странка још више слабити. И шта бирачко тијело Српске демократске странке има од тога што је садашњи предсједник Српске демократске странке, како каже, освојио у Бања Луци више гласова као кандидат за предсједника Републике Српске од свог противкандидата Жељке Цвијановић? Па и Наполеон је освојио 40 побједа али је после пораза у бици код Ватерлоа рекао: „Ватерло ће избрисати сјећање на толике побједе“.

Оно што се данас дешава у Српској демократској странци понајвише ми личи на вријеме и дешавања у Српском покрету обнове када је Слободан Милошевић ту, њему опонентску политичку партију, почео да раздробљава да би је на крају довео до једне потпуно маргиналне партије. Међутим, Српску демократску странку не раздробљава лидер опонентске политичке партије Милорад Додик већ ма колико чудно звучало – лидер Српске демократске странке који преслабу Српску демократску странку оставља у чврстој умјесто конструктивној опозицији па је просто немогуће не запитати се шта рећи свом гласачком тијелу у наредној изборној кампањи за локалне изборе које ће бити све више и више пауперизовано јер позиција по природи ствари ће настојати да сачува ту улогу а да би у томе успјела сасвим је легитимно да неће пружити никакву подршку оним општинама у којима је Српска демократска странка као опозиција предвођена Вукотом Говедарицом без обзира што по Уставу РС предсједник Републике Српске представља Републику и изражава њено јединство. Наравно, многи ће рећи да овакво размишљање значи да се не треба борити већ прихватити пораз али зар Српска демократска странка није поражена на Општим изборима 2018. године и зар је порази на минулим изборима и опозиционо дјеловање није довело до најтежег пораза у њеној историји?

Нисам чуо да је садашњи предсједник Српске демократске странке изјавио да би волио да зна како би у оваквој ситуацији поступио др Радован Караџић већ је умјесто тога ставове оснивача Српске демократске странке оквалификовао издајничким као израз пуча у странци. А, да су сада већ бивши предсједници Српске демократске странке, бар морално поступили према онима који су били прогоњени од стране Високог представника у БиХ, Српска демократска странка сада не би била овако слаба што недвосмилслено доказује да је чека још тежа политичка судбина од ове зато што скоро три деценије тешког искуства својих чланова и оснивача ниподаштава сматрајући га издајничким.

Умјесто подјела, саборност под окриљем Српске православне цркве уз подршку Србије и Русије. Један смо народ!