Кад год се помене прича о уставним промјенама у БиХ, одмах се добију три национална концепта која су овдје присутна још од краја рата: унитарна држава, референдум о независности Републике Српске и трећи ентитет.

Дакле, свако тежи ка максималистичким захтјевима која не да нису реална него су политички неоствариви у земљи у којој постоје три конститутивна и равноправна народа, барем по Уставу. Унутрашњи систем блокада у БиХ на свим нивоима је толико изражен да то ниједна земља на свијету нема, али је то довољна чињеница да нико од три народа неће прихватити „наметање“ другог или трећег. Из тог разлога прича о промјени највишег правног акта у земљи изгледа као „пуцање у празно“ јер нико није спреман да одустане од свог главног иделошког и политичког циља.

Често чујемо у јавности и то да је промјена Дејтонског споразума заправо распакивање „пандорине кутије“. У овим политичким околностима јесте, али када би свака национална страна прихватила реално стање на терену и када би у првом плану били грађани, економија, пољопривреда, животни стандард, а не утопијска висока политика, онда би дошло до веома значајног рјешења за све. Заборавља се да у овој земљи нема антиевропских политичких снага (и ако има често је ријеч о ванпарламентарним странкама), него су све, бар декларативно, за пут ка ЕУ.

Колико знам ниједна земља која је тежила ка чланству у ЕУ није у њу ушла, а да није промјенила свој устав. То неминовно чека БиХ, и само је питање времена када ће промјена устава бити на столу. Сејдић-Финци или фамозни механизам координације су у односу на оно што чека бх политику „мале маце“, али су то најбољи примјери како данас функционише домаћа политика и како се, око најобичнијег политичког питања политичари не могу никако или тешко договарају.

У прошлости смо имали политичке четворке, петорке, шесторке, априлски пакет… све те силне називе који су пропали само зато што водећи политичари нису нашли рјешење за битна политичка питања. Баш из тог разлога нисам заговорник да политичари буду „лидери реформи“ него да реформе проводе институције односно они којима је у опису посла да заврше започето као што је реформска агенда.

На примјеру реформске агенде можемо да видимо да ЕУ, а понајвише британско-њемачка иницијатива, тражи од домаће политике да у фокусу буду економска, а не тешка политичка и уставна питања око којих нема договора. Заговорник сам да се увијек предност даје економији и реформама у тој области, али кад-тад ће на врата доћи и прича око уставних реформи. Због тога треба бити спреман, а не сједити скрштених руку и чекати „туђи потез“ или говорити „ја о томе нећу да причам“. Па чекај, хоћеш или нећеш у ЕУ? Хоћеш или нећеш ЕУ стандарде и ИПА фондове? Хоћеш или нећеш европско тржиште?

Колико би уставне промјене имале негативне импликације, сматрам да се ту што-шта може урадити добро, а то је, прво, да се коначно дефинише позиција Уставног суда БиХ као дејтонске категорије и да та институција постане домаћа у којој нема страних судија, и друго, да се отвори питање постојања ПИК-а и ОХР-а у овом облику у каквом јесу данас.

Када дође на дневни ред промјена устава, а ја сам сигуран да ће доћи чим се заврши са упитником за чланство у ЕУ, треба се фокусирати на оно што се може и да урадити, а да се територијална уређеност не доводи у питање. Садашње територијалне подјеле требају остати у дејтонском оквиру јер онe гарантују мир и због тога се са тим не треба играти.