“Да ли сам у праву или не, видјећемо 7. октобра. Ја ћу преузети одговорност. Или ћемо СДС-у вратити стару славу или ћу завршити као Урош Нејаки и окончати своју политичку каријеру – закључио је Говедарица.”– srpskainfo. com 26.07.2018. године.

И заиста смо видјели, нисмо били у праву, али “Нејаки” мада он је ипак био цар, у овом случају више пристаје “Слаби” сада свој “петокорак” проводи унутар странке, а обећања из кампање су заборављена и погажена.

У статуту Српске демократске странке који је усвојен 10.05.2015. године, у поглављу пет које се односи на унутрашњу организацију странке, под 5.3. Скупштина СДС-а, у члану 25 се каже: Скупштина СДС-а је највиши орган СДС-а. Скупштина СДС-а броји до 450 чланова. Наредни члан, члан 26 наводи: ”Скупштину могу сазвати предсједник СДС-а, Главни одбор СДС-а и најмање једна трећина чланова Скупштине СДС-а.”

А потом слиједи 5.3.1. Рад Скупштине СДС-а у сазиву

Члан 28.

Редовна извјештајна сједница Скупштине СДС-а одржава се једном годишње, најкасније до средине марта текуће године за претходну годину, а редовна изборна Скупштина СДС-а једном у 4 (четири) године, послије општих избора.

Кад се за то укаже потреба, одржава се ванредна сједница Скупштине СДС-а и то на захтјев предсједника СДС-а, Главног одбора СДС-а или најмање једне трећине градских и општинских одбора СДС-а, или једне трећине чланова Скупштине СДС-а.

Подносиоци захтјева из претходног става дужни су да писмено образложе разлоге за одржавање ванредне сједнице Скупштине СДС-а.

На сједници Главног одбора странке 17. новембра у Источном Сарајеву, предали смо 150 потписа у захтјеву за ванредном Скупштином Српске демократске странке. Одговор још увијек нисмо добили.

Говорити како нема довољно потписа и како има пуну подршку и повјерење је најблаже речено смијешно. Из сједишта странке сваки дан се упућују позиви потписницима за одржавање ванредне Скупштине Српске демократске странке.

Ја сам више пута позвао да сви поднесемо оставке и да се проведу комплетни унутарстраначки избори. То се избјегава, садашњи предсједник очигледно сматра да нема подршку Скупштине, па зато из странке и искључује људе који су јавно износили своје мишљење (примјер Добоја). Они сада пријете људима, упозоравају их и приморавају да ћуте. Мисле да је страначки печат свети грал, који ће му искључивањем свих који имају кредибилитет, став и мишљење, сачувати позиције, а не видие да ће остати без чланова, без посланика и да ће оваквим радом и останком на челу странке СДС на наредним општим изборима, а прије тога и на локалним, доживјети катастрофу, и да ће у историју ући као руководство државотворне странке која није прешла цензус, те након тога можда и нестала.

Овдје тек видимо да оно поређење са Урошем Нејаким које је сам изговорио, заиста и те како има смисла. Знамо шта се дешавао након Нејаког. Питање је хоћемо ли и желимо ли исту судбину?

Мислим да то не смијемо да допустимо. Не могу да ћутим и да пустим да 28 година рада, изграђивања странке, од мјесних и општинских до градских и републичких одбора, оде низ воду. То просто није људски. Зато они који мисле да је свако поткупљив и да су сви издајници не могу да схвате шта је Српска демократска странка. Зато њима смета континуитет и смета им сваки снажан члан странке. Одрађују то много боље од свих високих представника. Закључили су то страни и недобронамјерни фактори који су раније СДС нападали директно, а сада користе управо чланове СДС-а

Није ово крај, будите сигурни да уколико им допустимо и уколико разруше СДС, сљедеће су и остале политичке партије. По истој матрици, прво санкције за предсједника и функционере, потом, забране кретања, блокирање имовине и тако редом.

Ми морамо одржати једну озбиљну скупштину у којој ћемо се погледати у очи. Морамо тражити извјештаје о донацијама, трошковима кампање и о финансијском стању странке. Зато смо потписима 150 људи и тражили ванредну Скупштину странке. И управо због тога и не желимо да чекамо 12. децембар када је предсједник у оставци рекао да ће бити редовна Скупштина. Пошто знамо како се односи према сопственим ријечима, оправдано је што сумњам у ту ријеч.

Од чланства и симпатизера добијам поруке да треба да се кандидујем за предсједника странке. То су поруке добронамјерних и забринутх људи. Многи ми упућују ријечи подршке због мојих јасно формулисаних и изречених ставова, од одборника и скупштинске већине у Сокоцу, одборника у Скупштини Града Источно Сарајево, великог броја чланова и функционера из изборне јединце број 8.

Функционери и чланови општинског одбора у Сокоцу траже да одржи сједница Општинског Одбора странке у проширеном саставу, Градског одбора Источно Сарајево и Регионалног одбора ИЈ8 и да се разговара о горућим питањима. Мишљења су да овако више не може, јер несређеност странке на врху, утиче на чланове и симпатизере, посебно на омладину која огорчено гледа на све што се дешава. Мораћу да им одговорим и сазовем састанаке поменутих одбора, људи желе јавно да кажу шта мисле и шта желе.

Бити предсједник странке је велика част али и одговорност, ја сам свјестан своје улоге и значаја, али нисам од оних који дјелују исхитрено и који се олако свега прихватају. Зато што неки тако раде, ту смо гдје смо.

Лично мислим да на унутарстраначким изборима треба да буде више кандидата, ту је Милан Миличевић, ту је и Мићо Мићић и многи други. Мислим да би странка показала истинску демократију када би имали три или четири кандидата на изборима за новог предсједника странке.

Враћањем на курс и борбом за праву политику Српске демократске странке, са којег смо сишли због појединаца којима је лично изнад јавног, а материјално изнад Републике, па потом и странке, те једним патриотским приступом политици са којег нас је скренуо прво Босић, потом и Говедарица, постоје озбиљни наговјештаји повратка у странку људи који су својим радом учинили много за Републику Српску и за СДС, а сада су изван политике. Поред тога многи који су напустили странку или су из ње самовољом предсједника истјерани, вољни су да се врате и да заједно радимо за добробит свих у Српској.

Овдје се пред све нас у рукокодству, пред све делегате у Скупштини странке и пред све чланове посатвљају кључна питања: Желимо ли странку у правом смислу те ријечи, која поштује своју традицију и своја начела, странку коју подржавају оснивачи Републике Српске, први предсједник др Радован Караџић, Момчило Крајишник, Алекса Буха, Божидар Вучуревић, др Славко Дуњић, Радомир Пашић, Весна Ећим, Раденка Срндовић, Велимир Бранковић, чланова новоформираних политичких партија који су били у Српској демократској странци, велики број припадника Борачке организације, породица погинулих бараца и ратних војних инвалида, официра Војске Републике Српске, припадника МУП-а, потомака оснивача странке и други?

Или желимо странку коју подржавају и којом мешетаре неки блогери и назови новинари без патриотизма и без кредибилитета.

Можемо ли игнористати став чланова и симпатизера странке да је политика коју су проводили поједини наши министри нанијела немјерљиву штету и на претходним локалним и на недавно одржаним општим изборима? Да смо због њихових наступа и обраћања навукли гњев патриотски настројених бирача.

И на крају кључно питање је – можемо ли наставити даље са предсједником странке који каже да му је драго што није побједио на изборима, јер да је побједио, Београд, односно Вучић би на њега вршили притисак да формира српски блок у Босни и Херцеговини.