Историјат

ИСТОРИЈАТ У НОВОМ ВРЕМЕНУ

Српска демократска странка је рођена на Петровдан 1990. године, као посљедња формирана национална странка на простору бивше федералне јединице БиХ и утолико као реакција на пријетеће процесе настале у предвечерје распада бивше Југославије. Она је настала са свијешћу да српско национално питање јесте и демократско питање, и као такво, питање опстанка Срба на овом простору. Прилике и околности настале као плод тоталитарног, једнопартијског, комунистичког система, који је владао 50 година, нису допуштале да се српско национално питање постави са легитимитетом оних жртава које је овај народ дао за стварање заједничке државе.

Слабљењем комунистичке диктатуре, националне снаге Хрвата, муслимана и других у авнојевској Југославији, збациле су квазикомунистичку маску лажног братства и јединства и отворено кренуле у довршавање својих националних програма, са почетним и крајњим циљем – стварањем сопствених држава.

Српски народ је са Српском демократском странком иступио са политичким захтјевом за останком у заједничкој држави, политички се организујући најприје у Хрватској, а потом и у БиХ. То национално право је Српска демократска странка градила на конститутивности и државотворности српског народа на тим просторима. Грађански рат на тлу бивше Југославије је дошао као резултат унутрашњег неслагања и немогућности да се постигне политички договор о рјешењу националног питања појединих народа.

НОВА ПОЛИТИКА

Након готово десет година политичког једноумља у Републици Српској, послије 22. новембра 2008. године можемо да се надамо да ће наш политички живот убудуће карактерисати плурализам мишљења и идеја, који је свакако есенцијални услов демократске заједнице и грађанског друштва.

Наиме, у протеклом периоду на политичком тржишту Српске имали смо једноличну понуду: тајкунско-политикантску структуру која се протезала кроз све иоле релевантније формално одвојене партије, са чврстим кохезивним елементима чије је извориште у идеологији (лењинистичко- титоистичкој) и организованом криминалу. Због тога су све те политичке странке, у суштини, имале исту причу и исти приступ рјешавању проблема – окретање главе од сваког озбиљнијег изазова који је био пред Републиком Српском и њеним грађанима.

То нимало не чуди – лидери и „лидери“ тих странака били су другови још у Савезу комунистичке омладине, а дружење су наставили што у реформистима Анта Марковића, што у социјалистима Слободана Милошевића. Сем тога, ратни профитери су им свима одреда финансирали политичке каријере, што је такође условило формирање ове криминално – политикантске касте.

У суштини, након што су необољшевици окупирали кључне позиције у тада најјачој и државотворној Српској демократској странци, која је, између осталог, и формирана као јасна противтежа комунистичкој партији, било је потпуно јасно да Републици Српској предстоји поново диктатура бољшевичке олигархије, наравно, покривена плаштом евроатлантских интеграција.

Тако је прича о благодетима ЕУ и НАТО пакта замјенила причу о благодетима комунистичког бескласног друштва, те им је омогућила настанак и очување друштвених позиција и привилегија, наравно на уштрб интересе Српске и свих њених грађана. Тако, од 2000. године на дјелу имамо процес практичног дезавуисања свега онога што је Дејтонски споразум, као плод болног компромиса између интереса зараћених страна, омогућавао Републици Српској, односно, како је то народ најпрецизније назвао, претварање саме Српске у обичну љуштуру без било каквог стварног садржаја и значаја.

Наравно, у тим „реформама“ партнери су били и другови из СДА, који су дјелили иста вриједносна начела са главним носиоцима политичке моћи у РС. И наравно, сходно свијетлим традицијама комунистичке демократије, свако ко би се усудио да у питање доведе догму евроатлантског и неолибералног раја, убрзо би се нашао на црним ОХР-овим листама, као највећи непријатељ свих народа и народности у БиХ. Редом је Српска остајала без надлежности, и то оних кључних, али то је нашим главешинама било „ОК“, јер смо свакога дана у сваком погледу све више напредовали у испуњавању небројених услова европских и ко зна каквих све не комисија и комитета, а у ствари смо, дивљом приватизацијом и противуставним делегирањем надлежности на ниво органа и институција БиХ, остали без игдје ичега. Свакако, „јавни“ сервис и остали „независни“ медији су били ту да нам све то представе као невјероватан државнички успијех наших бриљантних политичара, који су нам преко тв камера озбиљно поручивали да ми немамо шта да бринемо, јер они најбоље знају шта је најбоље за нас.

Кључни политички фактор у Републици Српској који је омогућио овакво њено девастирање у периоду 2002- 2006. године, била је Српска демократска странка. Какав парадокс: странка која је буквално била главни носилац процеса стварања РС тада је практично постала главни носилац процеса растварања исте. Како је до тога дошло?

Чланство и симпатизери СДС-а никада нису били за било какав пренос надлежности са Српске на ниво заједничких институција БиХ. Они једва да су пребољели и заједничке ауто- регистрације. Како онда да СДС учествује у нестанку, између осталог, и Војске Републике Српске?! Врло просто- као што је већ наглашено, инфилтрирањем комунистичких отпадака у СДС и њиховим потпуним преузимањем странке, сама СДС изгубила је потпуно своју програмско- идеолошку супстанцију и препознатљивост. Сликовито речено, од умјерених радикала СДС је постала авангарда ЛДП-а.

Вођство странке у том периоду имало је подршку страног фактора у свом систематском рушењу Републике Српске, а сви они који су се противили оваквој политичкој пракси били су политички и професионално пензионисани, најчешће од стране друга Високог.

Чланство је, дакле, било оштро против политике странке, али његов глас је био онемогућен, јер страначки органи нису уопште били сазивани, изузев оних највиших, мада је и њихов рад углавном био замјењен састанцима неформалних група у којима су се кретали страначки прваци. Тако је смишљено и систематски уништена страначка инфраструктура, која је била најбоља компаративна предност СДС-а у односу на политичке ривале. Тиме су се постигла, између осталог, два циља: прво, онемогућена је критика високих функционера странке и саме Републике, и друго, извршена је потпуна и дослиједна бирократизација и олигархизација Српске демократске странке. Тако су на позиције и листе долазили они који су испуњавали само један, али зато кључни критеријум- слијепу послушност. Поштење, стручност и патриотизам више нису били добродошли у СДС-у.

У исто вријеме, високи функционери СДС-а активно су чинили све да оснаже кобајаги опозициони СНСД, чијем су лидеру медији покушавали да обришу мрље из прошлости ( Слобин пионир, Гелбартов глобтротер) и да га јавности представе као „новог вожда“. Он пјева, он виче, он лупа шаком од сто, он је човјек посебног кова. Уз благослов врха СДС-а, читави мјесни одбори ове странке постају мјесни одбори СНСД-а, јер „нама сељаци не требају, правимо странку плаве крви“. На крају, предсједник СДС-а и Републике Српске на пладњу предаје власт Милету, у моменту кад је за сав прљави посао делегације надлежности, у којем су учествовали и СНСД и ПДП, одговорност на себе преузео само СДС. С буџетом обогаћеним средствима од ПДВ-а и парама од продаје Телекома, Миле постаје главни шериф, а народ цех девастирања Српске испоручује СДС-у на изборима 2006. године. Поштено.

У међувремену, другови у врху СДС-а почели су да се међусобно оптужују за троцкизам, лијева и десна скретања, и објективан рад против интереса (не)радничке класе. Било је ту и техноменаџерских лутања. Два главна друга до те мјере су закрвила, да је морао интервенисати и друг Високи из ирског одјелења Коминтерне, па је један од двојице главних другова постао најглавнији друг, док је другом главном другу поручено да анализира сопствене пропусте и учини реалну самокритику, с чиме се он није сложио. Након катастрофе на изборима 2006. смјењен је најглавнији друг, који је потом упловио у дисидентске воде партијског дјеловања. Таман кад се помислило да ће Мурта опет да узјаше, дошло је, међутим, до неочекиванога.

Српска демократска странка настала је и идеолошки је заснована на елементарним вриједностима светосавља. Њено унутрашње биће јесте православно, а не марксистичко. Она промовише саборност, а не класну борбу. Као плод таквог њеног одређења и настала је Република Српска, као прва српска република на овим просторима. У времену кад је српска национална идеја свуда губила утакмице са пет голова разлике, кад је Хрватска очишћена од Срба, кад је његошева Црна Гора и формално претворена у Црвену Хрватску, кад су бољшевици и њихова „дисидентна“ идеолошка сабраћа масакрирали остатке Србије, кад Стара Србија полако али сигурно постаје дио Нове Велике Албаније- створена је слободна и демократска Република Српска. Величина овог постигнућа неупитна је.

Та невидљива снага, та суштина, „крв и месо“ СДС-а није дуго могла да толерише другове, па били они и главни и најглавнији. У вјешто сценираној представи, квази- сукобу двије другарске струје, кад су медији филовали перцепцију да су, ко бива, само те две „струје“ релевантне у СДС-у, жељело се постићи да преостало чланство и симпатизери странке пођу за једном од тих кобајаги опција. На тај начин обезбједило би се да највећа опозициона странка у РС ( и поред свега што се десило!) постане прости Милетов привезак, који би био употребљен с времена на вријеме за прљаве послове. Тиме би се омогућила Милетова доживотна владавина, а грађани Републике Српске би остали без алтернативе. Посебно су се медији, сви одреда финансирани из јед(и)ног центра моћи, упињали из петних жила да остваре овај задатак.

Међутим, као што ни 1990. медији нису утицали на настанак СДС-а, тако нити сада они нису могли да утичу на њен суштински нестанак. Показало се да нису у питању биле двије опције, него једна чисто опортунистичка фракција, која ни по чему и не припада Српској демократској странци. Ту фракцију није побједила нека друга или трећа фракција, побиједила ју је сама Српска демократска странка, која се 22. новембра коначно вратила себи и оном што јесте.

И поред тога што је Српска демократска странка спашена, и поред тога што је показала да једина има државотворну визију, и поред тога што је њено чланство показало да умије разликовати жито од кукоља, ипак се мора признати да су у једном тренутку начињени озбиљни пропусти – како се уопште десило да они који нипочему не припадају СДС-у не само постану њени чланови, него и заузму кључне позиције у странци?

Сви заједно морамо да преузмемо одговорност за овакву страшну погрешку, с тим да се јасно утврди чији је удио у тој одговорности већи, не због тога да би неко био компромитован, већ да бисмо избјегли понављање таквих грешака.

Такође, неопходно је и да се извинемо грађанима Републике Српске због тога што је због наше погрешне кадровске политике у једном тренутку замало потпуно уништена и сама Република Српска. Сада морамо јасно да покажемо шта СДС заиста јесте, да поправимо оно што су у наше име покварили, да пружимо простор и подршку најквалитетнијим младим људима, исто као и онима доказанима и некомпромитованима, како бисмо били што успјешнији у реализацији својих програмских циљева.