Први (ЕУ) би хтјели да се по сваку цијену отарасе мигрантског таласа који долазе на европско тло са Блиског истока, а други (Турска) би да постану пуноправни члан ЕУ.

Они могу да размјењују политичке ударце сваки дан као што раде, али мислим да су дугорочно „наслољени“ једни на друге. Када се погледа суштински однос ЕУ и Турске видјеће се да је ЕУ потребна Турска како би онемогућила долазак миграната на грчка острва, а с друге стране се очекује, наравно, одређене повластице у виду новца, безвизног режима и чланства. Дакле, Турска је последња „линија одбране“ Европе од избјеглица са Блиског истока и баш из тог разлога најновија политичка препуцавања Анкаре и Брисела ми изгледају као „политичко пуцање у празно“.

Европски парламент својом резолуцијом гдје се тражи замрзавање преговора са Турском о чланству у ЕУ, а који има савјетодавну форму, изгледа ми као „љутња старијег брата зато што је млађи нешто урадио без његовог знања“. Слажем се, људска права у коју се куне модерна Европа а на којима почива ЕУ требају и морају да се поштују ако се жели чланство, али ко је ЕУ да се бави унутрашњим питањима једне независне државе? Је ли Турска жели поново да уведе смртну казну због опште познатих јулских дешавања око покушаја војног пуча? Нека је уведе, али тек када то добије снагу закона онда ЕУ треба да забрани сваку даљу причу око интеграција Турске, а не да реагује на спекулације као што то чини Јункер.

2005. године од када односи ЕУ и Турске „тапкају у мјесту“ није било у питању увођење смртне казне, па што тада неко из Европске комисије или Европског парламента није рекао у чему је проблем? Суштински, свако зна у чему је проблем али се европски званичници боје да то кажу јавности јер их је страх реакција муслиманских заједница унутар својих држава. Када би ЕУ јасно рекла Турској „да је не жели у својој унији“ поставља се питање одкуд онда Анкари 1999. године статус кандидата? Политички представници ЕУ, садашњи и бивши, толико су направили политичког циркуса око прикључења Турске да је то за рубрику вјеровали или не, те зато не знају шта сада да раде.

Често се од Брисела може чути да је Реџеп Тајип Ердоган диктатор који хоће да уведе предсједнички систем, а при томе нису дали ниједан доказ који иде томе у прилог. Како може неко бити диктатор када је он легитимно изабран на изборима вољом народа? Како може да неко буде диктатор када у земљи постоји и Влада и Парламент који функционишу у пуном капацитету са позицијом и опозицијом? То што је Ердоган чврст и непоколебљив је његова политичка позиција (може му се) јер му је народ дао огромно повјерење како би га заступао.

Друго, многи заборављају да је Турска чланица НАТО-а и да има улогу „регионалног полицајца“ који је у сваком тренутку на располагању запада. То се може најбоље видјети на примјеру Сирије, а прије ње Египта, Израела односно Палестине. Према томе, западу је потребна јака Турска и њена лојалност јер без ње тешко би „управљао хаосом“ који годинама и деценијама уназад кључа на Блиском истоку. Ту је свакако и геополитичка позиција Турске која је буквално „на раскрсници“ Европе и Азије.

Убјеђен сам да када би којим случајем Турска „отворила границу“ према Европи за мигранте, да би Европска комисија молила на кољенима Ердогана да је затвори без икаквих услова и ултиматума. Но, мислим да би тек тада све било касно јер Ердоган влада чврстом руком те када једном нешто одлучи тако ће и бити. Не треба превише гледати у историју, потребно је само видјети по каквим казаматима су пучисти и побуњеници из државних структура (црне овце у народу) који су у јулу ове године покушали силом да преузму власт.

Као што рекох, сматрам да ЕУ не може без Турске нити Турска може без ЕУ. Из тог разлога питање је дана када ће се односи довести у ред и када ће се у јавности Јункер и Ердоган уз чврст стисак руке смјешкати и изгледати као да су искрени партнери дужи низ година.