Са тридесет и двије године у предвечерје рата, организовања народа и спремања за катастрофу која нам се надвила над главама, ушао сам у свијет политике. Постао сам предсједник Општинског одбора Српске демократске странке у Сокоцу.

Прихватио сам се тог мјеста и тог посла јер сам вјеровао у исправност нашег пута, оправданост нашег дјеловања. Више сам осјећао и вјеровао у то, него што сам са сигурношћу знао. Имао сам храбрости да то прихватим, да станем испред оних који нису жељели да буду истурени, као и испред народа који нам је вјеровао.

Недуго потом, приближавали смо се рату, који је већ био почео у СР Хрватској. О тим данима доста је тога речено, написани су многи мемоари у којима има помена мог учешћа и мог дјеловања у тим тешким временима.

Благодарећи људима који су то схватали који су тада дјеловали, створили смо Републику Српску. Створили је у миру, за њу се изборили у рату и сачували је након рата.

Кроз све те године, прошао сам и доживио много и личног и професионалног како добра, тако и зла. О злу треба повремено говорити и присјетити га се, да би наше дјеловање било блаже и смјерније. Кроз то зло сам прошао, јер су вјеровали да могу да ме сломе и да могу мене да користе онако како они желе. Подвргавали су ме тортури и мучењу, забранама и чему све не. Народ града и општине је трпио упадања и узнемиравања, током бројних акција мог хапшења, са хеликоптерима и транспортерима. Држали су ме заточеног без оријентације у времену и простору, са стално упаљеним свјетлима. Било је то толико често да су и бањалучку глумци у једном скечу то коментарисали.

Ово сам испричао да би нагласио да не треба занемаривати искуство. Само онда када искуство које се опире новотарији попусти пред младалачком енергијом и жељом за промјенама и “новотаријама”, дешавају се промјене које су трајне и које су исправне.

Да пођем од оне Черчилове тезе да онај ко у младости није бунтовнк и револуционар нема срца, а ко у зрелости није конзервативац нема мозга.

Хоћу да кажем да за све постоји вријеме.

Као неко ко је потпредсједник једне политичке партије, а са оволико искуства у политици, са толико бурних и тешких тренутка иза себе, тешко могу да будем неко ко ће сада да буде револуционар и да на улици руши власт. Требали би то да схвате људи који јавно и мене помињу у контексту неког уличног рушења власти, те се питају зашто мене нема тамо.

Трагедија убиства Давида Драгичевића, херојска истрајност његовог оца Давора у потрази за истином и правдом, прича су која даје свјетло и снагу развоју демократије у Српској. Међутим од употребе овог скупа у политичке сврхе, што је право онога ко мисли да је то морално, дошли смо до употребе политичара и опозиције за циљеве групе Правда за Давида што такође можемо и схватити и оправдати. Међутим оно што забрињава су поруке које су послате са посљедњих скупова. Пријетње, позив да се одговори насиљем, непризнавање изабраних представника.

Прејаке су оптужбе и ријечи појединих аналитичара који виде неке револуције, обојене и безбојне, нека прољећа док ми чекамо јесен. Они себи дају на важности и значају, добијају већи медијски простор, више ангажмана и промоције за себе и евентуално неке своје књиге, а занемарују општи јавни интерес. Не маре за узнемиравање јавности и грађана који се плаше немилих сцена и догађаја са тргова бројних престоница гдје је власт насилно рушена.

Наравно да нашој политичкој култури и пристојном односу опозиције према власти и обрнуто, одмажу изјаве и оптужбе о издаји, о издајницима, о тероризму СДС-а и слично. Потребно је и ту направити и учинити и извињење и релаксирање односа.

Погубна је и подјела гласача на оне из градских и оне из сеоских средина. То ствара анимозитете и доводи до додатних подјела. Отвара неке старе и погубне односе према људима са села, када се у комунизму сав примитивизам подводио и пејоративно називао “сељаштво”.

Не треба подизати тензије и призивати неки нови пети октобар, као што је неукусно називати СДС терористима. Треба сачекати резултате које ће објавити Централна изборна комисија и на органима странке заузети ставове.

Морамо учинити институције бољим, снажнијим и праведнијим. А грађански активизам уз активности политичких партија то ће и да донесе. Наравно уколико тај активизам и остане грађански, уколико остане имун на разне душебрижнике и организације из земље и свијета које у томе виде своју корист а тај активизам користе као оруђе. Таква злоупотреба може да створи дестабилизацију и агонију, што није добро ни за кога у Српској.

Зато сам и рекао сматрам да би требало разговарати са свима и о свему, нарочито када је ријеч о заштити Републике Српске и очувању Дејтонског мировног споразума и да нам Република Српска и њене институције морају бити на првом мјесту.