Не желим и никада ми није била намјера да вoдим јавну полемику у вези дешавања у Српској демократској странци, а посебно када је ријеч о колегама из странке. Трудим се да моја обраћања имају један тон заједништва, разговора, преговора, па и лобирања за неке погледе на политичка дешавања, али и интересе странке.

Своје идеје и приједоге сам износио и на сједницама ограна странке и јавно, како би чланству и симпатизерима странке приближио своја размишљања и ставове и како би добио повратну информацију о тим идејама и ставовима. Проблем се јавља када се у све уноси лични анимозитет или нека потреба за расправе само расправе ради.

Незгодно је некога називати пучистом, побуњеником али и говорити да се није никада обраћао у парламенту и томе слично, а не погледати сопствено понашање и обраћања.

Тако схватам и изјаву предсједника Српске демократске странке у оставци Вукоте Говедарице, гдје људе који се не слажу са његовим идејама назива пучистима, умјесто да гради јединство у странци за шта је добио подршку Главног одбора. На истом фону је и изјава Александре Пандуревић да је господин Васић ћутао у Народној скупштини. Можда јесте, можда није, но то се да провјерити, али можда је боље ћутати, него говорити о свињетини у ресторану Парламентарне скупштине, или о побједи у борби за паркинг мјесто.

Ћутање, без изношења става и мишљења, па наглашавање да ето сада говори о томе по први пут, показује велику дозу лицемјерства. Зашто није о томе говорила прије избора на органима странке.

Скривање иза других политичких партија и њихових лидера, не може бити прихватљиво понашање за предсједника Српске демократске странке. Чешће комуникацију са предсједником странке имају људи из Партије демократског прогреса него функционери странке. Док се то дешавало вајкајући се на резултат и тражећи пребројавања, док је сва Европа и свијет признао резултате избора и позвао да се што прије формира власт, ми смо изгубили један мандат. Тај компензациони мандат је уместо листи СДС припао побједницима избора. Ко је за то одговоран?

Тужно је било гледати како на Тргу Крајине од једног грађанина и уцвјељеног родитеља, али и даље само грађанина ове Републике, предсједник државотворне странке каква је СДС добија ријеч и даје му се мандат.

То себи, неко ко жели да буде лидер, ко је био кандидат за предсједника није смио да дозволи. Но, то нам говори и то да је наша странка пропустила неке ствари, те да је направила одређене грешке и да те грешке сада живимо.

Како може бити ријечи о пучу ако се користе демократска средства да се промовишу своје идеје и виђења и да се те идеје на органима странке проведу? Свима је јасно да то није истина и да је ово покушај да се задржи предсједничко мјесто и да се погазе сопствене ријечи да ће понудити оставку било да побједи било да изгуби. То је суштина свега што се сада дешава унутар странке.

Ја сам позвао да сви поднесемо оставке, да сви покажемо одговорност због лошег резултата. Требали смо ми ово урадити много раније, нисмо смјели допустити господину Босићу да остаје на челу странке упркос поразима на изборима и његовог мањка политичког куража да он буде предсједнички кандидат. Све то скупа утицало је и на лош резултат на протеклим локалним изборима, па потом на овим општим.

Када је у питању господин Говедарица, хвале је вриједна његова одлука да он као предсједник странке буде и кандидат за предсједника. То је вратило пољуљано самопоуздање чланства и симпатизера, међутим на крају се поставља питање компетентности да уопште буде предсједник странке. Ближи побједи био је господин Тадић у директном сучељавању са предсједником Додиком него што је то био случај сада, када је наспрам нешег кандидата била госпођа Цвијановић.

Ми сада имамо ситуацију да немамо комуникацију страначког врха са руководством и битним политичким факторима у Србији. Како са таквом политиком да идемо даље? Да ли је нормална ситуација да предсједник најстарије политичке партије у Републици Српској буде киван на Србију, на црквене великодостојнике и да игнорише све поруке које долазе са тих адреса?

Те пропусте ми морамо или исправљати или ће СДС доживјети судбину Демократске странке Србије, која је испод цензуса, или неких партија из прошлости које су нестале. По мом мишљењу ми смо сада на некој врсти раскршћа, или да попут Социјалистичке партије Србије, сачувамо оно што се да сачувати или да као ДСС и ДС постанемо минорна политичка снага.

Шта ће бити избор већине унутар странке, видјећемо на ванредној Скупштини Српске демократске странке. Тада ћемо имати прилику да говоримо све оно што неки немају храбрости да кажу јавно ни у лице, већ говоре иза леђе, пишу транспаренте на улици, или онако провуку на друштвеним мрежама у тренуцима афекта скривени иза тастатуре, као и поједини посланици који су се нашли на листи СДС-а а нису њени чланови.

Након те Скупштине, они чији ставови не буду већински, уколико знају шта значи демократска размјена идеја и одмјеравање капацитета, прихватиће те одлуке и исказати јединство и саборност странке. Све друго је политиканство и превелики его проткан претјераном и неутемељеном амбицијом.